Secam se bio je 14. april 1989. godine, Uskrs, koncert u Melburnu. Bio sam gost Lepoj Breni, pevao cetvrtu pesmu po redu Mene nema ko da zali. Sve se desilo naglo. Nikakve smetnje pre toga nisam imao. Bio sam u top-formi i razmisljao da je sve sto sam do tada uradio tek pocetak. Mislio, sad sam zreo i uradicu prave stvari. Tri dana bio sam bez svesti i nisam znao da sam preziveo mozdani udar. Pamtim samo publiku, dvorana je bila prepuna. Nerado pricam o tome. Tesko mi je... Dosla je tada u Australiju moja supruga Ela. Secam se da su me ona i neka gospodja vozile u kolicima... Pozeleo sam tada da umrem. U to vreme rodila se i moja unuka Ana. Onako majusna bila je poput iskre zivota koja mi je vratila volju. Donosili su je u bolnicu u Sokobanjskoj. U pocetku sam je drzao nesigurno, ali su me terali da je drzim. Njeno rodjenje bilo je za mene presudno, taj osecaj da sam tom malom bicu potreban.

Posle tog kobnog koncerta u Australiji Lepa Brena me nije ni posetila, nije ni obavestila moju porodicu o bolesti koja me je zadesila. Menadzer Raka Djokic me je posecivao, koga, na zalost, vise nema sa nama. Brenin postupak mi je neshvatljiv, ali ne zelim o tome da govorim. Jednostavno, ne razumem, ne mogu to da objasnim!?

Moja porodica je jedan zivot, drugi je na sceni. Jos uvek ne mogu normalno da pevam. Danas, kada gledam svoje koncerte ponekad mi se cini kao da je to bilo juce, a nekad imam osecaj kao da to nisam ja. Ne mislim cesto o tome, sada sve manje. U pocetku nisam imao snage da se suocim sa sobom kao sa pevacem. Dugo su predamnom iskljucivali, ne samo moje, nego i sve zabavne pesme. Slusao sam samo zabavnu muziku i klasiku. Tek od pre godinu dana i svoje pesme, ali i danas ima trenutaka kad ni to ne mogu. Strasno! Toliko se uzbudim, pa gutam tablete za smirenje.

Nekada je nas beogradski stan bio premalen za sve one koji su zeleli da mi cestitaju rodjendan. Bilo je to, za moje obozavaoce, za moje djokiste, njihov praznik. I ove godine zvali su me iz Moskve. Sada smo malo u Beogradu, stigli smo par dana pre rodjendana, pa mnogi nisu ni znali da sam ovde. Mislim da nema potrebe da nekog zovem. Ipak, setili su se iz Radio Novog Sada, pa je dosla Andjelka sa svojom mamom. Doslo je mnogo mladih sa mamama. Dosao je i jedan decak od tri godine. Gledali smo kasete, razmenjivali zelje... Bila je puna kuca.

Pevaci rade uvece. Pre, na taj dan dolazili su danju. Znate, ljudi sa estrade nemaju puno vremena za kucne posete. Uostalom, moj rodjendan je uvek, pa tako i ove godine, bio posvecen mojim obozavaocima. Dolaze bez ustrucavanja, sa pravom koje im i pripada.

Niko me nije zaboravio. Kad prolazim gradom i kad mi se ljudi javljaju, odaju mi priznanje, to mi je najveca podrska. Svuda, kod lekara, na ulici, govore mi tople reci, bodre me. Recimo, u Igalu, dok sam bio na rehabilitaciji govorili su: Ne daj se legendo..., fizijatar kaze: Djordje, specijalno cu vas izmasirati. Kad ih ubedjujem da nesto ne mogu govore mi: Mozes, na sceni si mogao mnogo vise. Znam da su me voleli, ali tada je bilo puno cveca, aplauza. Danas je ova podrska topla, ljudska, mnogo mi znaci.

Sva ta brojna pisma obozavalaca su kod mene i jos ih cuvam. Imam ih toliko, ali pamtim ih sve do najmanje sitnice. Bile su to ispovesti u kojima su mi ponekad govorili i ono sto ne kazu ni majci. Necu da kazem da li sam odgovarao na ljubavna pisma i bracne ponude. Ha, ha, ha... Jednostavno, nosio sam sa sobom slike moje porodice, dece.

Radio sam i nisam razmisljao ni o pohvalama ni o pokudama muzicke kritike. Pevao sam kako sam najbolje mogao i razmisljao samo o tome kako da pesmu donesem i mislio uvek da to nije dovoljno dobro. Kad danas slusam one koji su na sceni, imam obicaj da kazem da sam za njih Karuzo.

Tesko mi je da odredim najbolje pevace mog vremena i da napravim neku rang listu, od prvog mesta pa... Nije lako odrediti kome bih dao prvo mesto. Bilo je mnogo dobrih pevaca, ne znam ko je bio bolji. Da li Lola Novakovic, ili Nada Knezevic, Zlatko Golubovic, Dusan Jaksic, Miki Jevremovic, Tihomir Petrovic, Senka i Zafir Hadzimanov, Bisera Veletanlic, Radmila Karaklajic, Dragan Stojnic... Vazno je da sam medju najboljima, legenda, da mi to priznaju i oni koji su dosli odmah za nama, poput Lea Martina, Olivere Katarine, Ljiljane Petrovic, Slavka Perovica, Beti Djordjevic, Mire Besirevic... Uvek je beogradska zabavnomuzicka scena bila najjaca na Balkanu.