Trenutno gledam svoja posla. Nemam prava da agitujem i mesam se u tudje zivote. Druzim se tu i tamo sa ljudima koji misle isto kao ja, ali bez reci i bez dileme potpisuju dokumente lojalnosti, na univerzitetu, na primer. I lako je meni kazu!? Dabome da mi je lako. Ja se mogu posvadjati s celim svetom ali sa sobom jos sasvim dobro stojim. Imao sam licno ovih poslednjih godina puno egzistencijalnih problema: skidali su me sa programa, nemam medijskih i ostalih sponzora, pirati moje "nosace zvuka" u odnosu 7:1 za njih, reklamiraju na televiziji otimajuci od moje porodice (Jovane, Jelene i Alekse), ali neke stvari nemaju cenu. Pita li se iko da li ja mogu izdati album u ovoj zemlji?

Zna li neko ko je drzao i drzi najmocnije diskografske kuce "Siti rekords", "Komunu", nekada i "Kosavu"? Znace li vam nesto imena Mitrovic, Vucelic, Milosevic? A PGP RTS me nije emitovao u svojim programima do 5. oktobra, a kamo li da mi ponudi izdavanje ovakvih albuma. U novosadskom radiju mi pre nekoliko godina nisu dali da iznajmim studio ni po astronomskoj ceni kojom su hteli da me odbiju, a tadasnji direktor, koji je potom, naravno, avanzovao i napredovao, jos mi je prijateljski predlozio da prvo on pregleda tekstove, kao da idem u sesti osnovne!

Ali to je put koji sam izabrao, da ne kukam dalje, mogao sam i ja teoretski biti kao Ona Maskota Naseg Srozavanja koja me je stalno prozivala sa svog troseda u svojim svakodnevnim emisijama, i da sam se prodao, materijalno bih bio zauvek zbrinut. Neka, hvala, ima ko ce.

Mediji su u odredjenim rukama i na njih odavno ne racunam, iako su mi svi posle 5. oktobra pruzili puno prostora, pogotovo oni preletaci iliti politicki kameleoni. Ovu moju kolumnu citace na internetu samo oni koji misle kao ja, ali ce tesko stici do onog ko nije Nas. Nije slucajno sto se u Banana Republikama pucisti prvo otimaju za TV stanicu. Mediji su ubojitiji od bilo kog do sada smisljenog oruzja. Ne ocekujem da me hvale, sve je stvar ukusa, ali neke stvari su u domenu cistog profesionalizma, mada zelja da se nesto omalovazi i zataska prevazilazi i granice osnovnog vaspitanja. Primera radi, kako je moguce da se dolazak madam Ogate u Novi Sad, gde mi je, ucinivsi protokolarni presedan, pred noge donela ukaz o imenovanju za ambasadora dobre volje, uopste ne registruje u lokalnim vojvodjanskim novinama? Dabome, za koji dan se iz komplementarnog lista prenese "pismo citaoca" kao reakcija na pomenuto nepomenuto dogadjanje! I moj odlazak u Sarajevo pljuvan je na sve strane, najvise zato sto je to bio znak da mogu krenuti i drugi, i prokrciti put Nekim Novim Istinama. Ne kazem Nekoj Istini, jer ne mislim da je istina negde Tamo, ali nasi kontrolori ne vole konkurencije kad je drugacije misljenje u pitanju. Sve to me ne pogadja mnogo, vise mi smeta sto su takozvani opozicioni mediji takodje ignorisali moje male trjumfe, a ja nekako smatram da smo na istoj strani? Ne vredi, uspeh se ne prasta, niko mi nije kriv osim sebe samog.

Ja sam glas Svoje Savesti, a ne Nase Savesti. To bi se videlo i da se recimo u Centru "Sava" pojave dva tipa u mantilu i stave mi lisice na ruke. Ma, ne plasi me toliko sto to moze da se desi, nego me plasi sto moze da se desi da niko od cetiri hiljade prisutnih (poklonika moje muzike iliti mojih obozavalaca) - na to ne bi reagovao ni prstom mrdnuo. Eto, dokle su nas doveli!?

Nije retkost da koncertu u inostranstvu prisustvuje gradonacelnik, ili da neko vazan priredi prijem u nasu cast. Gradonacelnik Stokholma sedeo je tako u prvom redu, a gospodin Karl Bilt zamoli da otvori taj koncert; to sto nisam trckarao za njim da se upoznamo nego ga elegentno, ili kako su zlobnici opisali "kao lovca na autograme" primio tek posle koncerta, samo govori o velicini nas dvojice. U Ceskoj sam primljen dostojanstveno, na prvom programu u udarnoij emisiji najavljen kao "veliki slovenski kantautor", i u Ljubljani i Mariboru uvek mi neko pozeli dobrodoslicu ispred grada. U Skoplju na primer Vasil Tupurkovski obavezno dolazi na prvi koncert s kesicom kokica, u Podgorici Milo i Lidija Djukanovic sede usred klinaca sa sibicama u rukama, i tako. Ali bolje da ne pricam o tome. Ono cime se normalan svet ponosi ovde se smatra izdajom. U Beogradu mi nijedan gradonacelnik nije bio na koncertu . Da ne gresim dusu sadasnji premijer Zoran Djindjic je bio redovan na koncertima, cak i kada nije imao nikakvu funkciju. Sada cu, mozda, preko mog obozavaoca Zorana, mozda nesto srediti za sebe i porodicu preko veze. Nikad se ne zna, valja koristiti obozavaoce i dobre veze i vezice. Zar ne?