Kad me je posle 14 godina roker Bruno Langer pozvao da kao jedan od gostiju nastupim na nekakvom njegovom, cini mi se jos uvek dvocifrenom jubileju, poistovetio sam se sa jubilejom Atomskog sklonista i vrlo rado pristao. Serdjo Blazic Djoser i Bosko Obradovic bili su mi veoma dragi, s Atomcima sam se upoznao jos na Omladinskom festivalu u Subotici. Mozete zamisliti kad smo to mi bili omladinci, a gostovao sam i na poslednjem koncertu tog dragog benda u pulskoj Piramidi bilo je to ako se ne varam 1986. godine. Puno uspomena, prijatelja, cak i poneki kum, ostalo mi je u Istri i sve se nekako romanticno uklopilo u pricu o nenametljivom povratku u Hrvatsku, tim pre sto mi je taj koncert najavljen kao humanitarni jer drukcije o njemu ne bih ni razgovarao. Nisam odoleo da novinarima u Novom Mestu, pre jednog takodje humanitarnog nastupa, odmah ne najavim i koncert u Areni, za Ligu protiv raka od kojeg je, na zalost tako rano umro i Serdjo.

I nakon dugog razgovora sa Langerom, kad su precizirani termini, krenuo sam u potragu za sponzorom prevoza i honorara benda, jer znamo po nesto o humanitarnim koncertima i muvanjima oko njih. I na koncertima u Sarajevu, recimo, svi su propratni troskovi bili pokriveni, sto od sponzora, sto od mene, tako da na njih nije mogla pasti senka kao na prethodni spektakularni nastup U2, od kojeg je u dobrotvorne svrhe uplaceno zataskanih deset posto od ukupnog prihoda!

Ne mogu gresiti dusu pricajuci o organizatorima jer je Langer jedina osoba s kojom sam kontaktirao, ali nekoga je mogucnost velike zarade ocito dovela u iskusenje posto sam prilikom treceg i poslednjeg razgovora sa Brunom, spomenuvsi uglednog sponzora s kojim sam na pragu dogovora, bio presecen famoznom recenicom: Ma, ne brini, sve cemo se dogovoriti, od koje se poslednjih dvadesetak godina grozim. Naravno, tada mi je zaverenicki otkrio da koncert ipak nece biti humanitaran, sto je celu ideju ucinilo apsurdnom. Setivsi se tipa u kariranom sakou okicenog kao pokretna zlatara, koji je stajao iza onog oprostajnog nastupa Atomaca, pomislio sam da sam sada ipak pomalo prestar za jos jednu takvu prevaru. I tada je taj menadzer, kojeg ipak necu identifikovati, pokupio sam novac, mi smo nastupili za tepsiju ribe, kako se to kaze u mom komsiluku, ali prilika da mozda poslednji put vidim Serdja nije se mogla naplatiti i zao mi je sto to uopste moram spominjati. Uglavnom, u pregovore je tada usao moj prijatelj, koji uskace tek kad se dzentlmenski dogovori izrode u trgovinu, i Bruno je napravio petu licnu gresku pokusavajuci da sazna koliko bi to kostalo. Moj menadzer, iako mogu misliti kako to jednom menadzeru tesko pada, odgovorio je da moj eventualni prvi posleratni koncert u Hrvatskoj nema cenu i razgovor je prakticno zavrsen, i vise nije bilo govora o tom neodrzanom koncertu. Visoka cena ulaznica, pomnozena s fantomskim kapacitetom Arene (od 56 do skoro 112.000, po Langeru), samo bi privukla zlobnike i lovce na skandale, a to nikome ne treba.

Naravno da mi je zao sto nisam svirao u Puli, jer to ni u jednom trenutku nije bilo sporno. Nastupiti na takvom mestu, u takvom drustvu i pod takvom publikom san je i mnogo vecih faca od mene. Nadam se da ponovna promena namene koncerta nema veze s losim publicitetom koji se podigao oko mog nedolaska i da nista time nije isforsirano. Divno je sto je najavljeno da ce uredjaj i automobil biti nabavljeni za bolnicu, a jos ce biti lepse ako to stvarno bude ucinjeno. Jer, ako prihod od sest hiljada ulaznica koliko se ocekuje, a to je oko 150.000 maraka, bude dovoljan za takvu nabavku, priznajem da nemam pojma o cenama medicinskih aparata i automobila pa bih zamolio adresu te prodavnice. No, ako kojim slucajem to ne bude dovoljno, nego sve ode u neki fond za nabavku, bla-bla, ne verujem da ce se u stampi previse cackati po tome. E, da je umesan i Balkanski Hohstapler Koji Raspreda Protiv Hrvata i Slovenaca, to bi vec bila poslastica. No mozda sve to sto mi se podmece u stampi ima i nekih dobrih strana. Ocito se moram pomiriti s tim da je Hrvatska jedna od jedine dve zemlje na svetu u kojima nisam dobrodosao, iako priznajem da sam u susretima s carinicima, policijom i ostalim ljudima stekao sasvim drukciji uticaj. Stidim se jedino sto sam nakon svih tih godina iskustva dopustio da me jedne zagrebacke dnevne novine izmanipulisu na tako jeftin nacin! Navukli su me da dogovorim na njihovu provokaciju jamceci da ce moj tekst objaviti u celosti, a onda ne samo da su ga prepolovili, nego su ga posle dva dana tako izmasakriranog jos i popljuvali!