Moje ime cesto se vezivalo za Moniku Seles. Nisam toliko zasluzan za njen uspeh, kao sto se to ponekad da naslutiti. Mislim da niko nije zasluzan osim njene porodice i nje same... Ona je dolazila kod nas u dvoriste kao mala devojcica, deset godina je imala, kada se pripremala za "Oranz boul", nezvanicno prvenstvo sveta u Kaliforniji. Tamo se igra na tvrdim terenima, a Novi Sad nije imao tvrd teren. Mi smo u dvoristu napravili jednu asfaltnu plocu koja nema veze sa onom na kojoj se igra tamo, ali je mogla da joj pomogne, jer se tada sve svodilo na to da Moniku preskacu lopte. Ona je bila tako mala da su njene protivnice ukapirale da igraju visoke spinove...

Sve ono sto sam ja politicki pricao na koncertima ima znacaj "dvorske lude". K'o mi demokrate, a ovaj nek' lupa sta hoce. Posle koncerta ce tih 5-10 hiljada ljudi istomisljenika komentarisati: "Jao, sta je rekao, sto im je skresao!" A kada su se meni, u mom rodnom gradu, desavale uzasno ruzne stvari jedini komentar je: " Ko ga je terao." Ko je ikada ustao iza mene? Ne kazem, saad, da je trebalo da dizu barikade, ali nije bilo zelje, ni nagovestaja da se po mom pitanju nesto ozbiljnije uradi.

Novi Sad je, u ono vreme, bio pun ludaka: spodoba koje su, javno, stvarale strasno raspolozenje, pravu histeriju protiv mene. I posle jedne takve "dobronamerne ankete": "Sta mislite o Balasevicu", moja supruga Olja je kod mesara, na novosadskoj ribljoj pijaci, cula recenicu za koju ne verujem da se cula od Berlina 1935. kad su Jevreji u pitanju: "Za vas nema 300 grama mlevenog mesa."

To sa tim tekstom iz "Globusa" vise nije bila sale. Posle izvesnog vremena, opet preko nekih prijatelja, stigla mi je privatna posta zagrebackog novinara koji je poslao originalan tekst, onako kako ga je predao, i intervencije urednika. Recimo, jedno pitanje je bilo: "Sta mislite o Beogradu?" A onda ja kazem: "Pazi, ja sam ovde gost kao i ti." Medjutim, nastavak razgovora je glasio: "Novi Sad je odavde udaljen 80 kilometara i ko zna koliko civilizacijski. Ali, nemoj da mi diras Beograd. Beograd je najboji grad na svetu. U njemu sam, kad je bilo najpotrebnije, imao svoje utociste."

Novi Sad je veoma zao grad i prica o dobrocudnom Lali je najveca prevara koja postoji. Jer, Novi Sad je zavidan grad. Oni koji te vole, ne vole, ne znaju to da sakriju. Glumci, pevaci, umetnici uopste, jako su se tesko probijali u Novom Sadu. To je veliki grad koji je kresao krila svakom talentu koji se u njemu pojavio.

Nikad u Ljubljani nisam uspeo da napravim ekstra koncert, jer smo zbilja razliciti mentaliteti. Koliko god da se sa ti Hrvatima svadjamo, ratujemo, ima tu neke zajednicke poetike. O Makedoncima i da ne govorim. Tamo su svi za onu varijantu spajanje stolova. Slovence taj nas "etno melos" nije dirao. Ni "Vasa Ladacki", ni "Protina kci"... Sada, za vreme i posle besmislenih ratovanja, ono u Sloveniji bilo je kao hodocasce. U publici je bilo puno Hrvata, koji su, bukvalno ilegalno dolazili na moje koncerte, uzimali su te nedelje godisnje odmore da ne bi pravdali svoje odsustvo sa posla samo za taj dan. Nego, kao, otputuju negde u ponedeljak, a u cetvrtak dodju na koncert. Bilo je jako dirljivo, mnogo suza, nostalgija. Bilo je i transparenata "Split", "Zadar", "Sibenik", "Osijek"... Ali nije bilo nikoga od slovenackih i hrvatskih kolega, i to je za mene bilo tuzno. Dolazili su mi neki klinci iz Zagreba da mi poruce kako su me pozdravili neki moji stari drugovi iz "Parnog valjka", uz recenicu: "Ti shvatas, oni ne mogu da dodju." "Ne shvatam", kazem.

Kada je Arsen Dedic u pitanju veoma sam razocaran. Prolazi kroz neke problematicne periode u zivotu, muza ga je napustila, u nekim je godinama koje bi se mogle nazvati kriticnim. Kao, svi smo mi odavde za njim patili, a sad mu nije jasno kako neko iz Hrvatske moze da slusa tog Balasevica!? A on je svake godine imao po deset koncerata u Beogradu. I na kraju poentira: "Pa sta hocete, on je njihov"... Ja, medjutim, i dalje ne delim ljude na nase i njihove. Hrvatski rok-kriticar Darko Glavan mi je, u vreme ljubljanskih koncerata, porucio neka se ne usudim da dodjem u Zagreb jer sam pevao Titu!?! Dobro, on me ne cudi, on je uvek bio fasisoidan, za razliku od Drazena Vrdoljaka koji mi je bio blago naklonjen. Ipak, od svih me najvise razocarao Arsen. Medjutim, kad bih patio za nekim, to bi bilo za onim desetinama hiljada ljudi koji su me slusali, ne za Arsenom.

Nije danas lako osloviti te ljude koje dugo nismo videli, posto ne znas ko se u sta izrodio. Bilo bi krajnje najnormalnije da ja sad sretnem nekog s kim sam ranije bio strasan prijatelj - kao recimo Kemala Montena, Dina Dvornika,Arsena i da sa njima prijateljski popricam. Medjutim, nisam siguran da ne bih dobio ruku na rame i ono: "Cekaj Srbine, dzukelo, vi nama bombardujete gradove, a sad hoces da se zdravis!?"