Arsen Dedic
Na zene uglavnom ne mogu da se pozalim

Prvi brak Arsena Dedica sa suprugom Vesnom, iz kojeg imaju kcer Sandru, raspao se jer je Vesna otisla sa Zafirom Hadzimanovim. Ljubavna veza sa prelepom glumicom Bozidarkom Frajt, kojoj je posvetio Moderato cantabile, nije bila dugotrajna, nisu mogli da opstanu zajedno, jer je ona bila udata. Manekenkama Branki Habek i Kori Potocnik poklonio je pesme, kao sto je poznata balada Milena, posvecena njegovoj ljubavi filmskoj glumici Mileni Dravic. A za svoj brak sa Gabrijelom Gabi Novak kaze: Najpre mi je bila poznanica, potom koleginica, pa saradnica, onda suloznica i napokon zena! Dok se nije ozenio sa Gabi, po novinama i kafanskim pricama, o Arsenu su govorili i pisali kao o ljubimcu zena, pise njegov drugar i hronicar Pero Zlatar. A on i ne taji da u svojim mladjim danima nije odolevao njihovom zanosu:

- Na zene uglavnom ne mogu da se pozalim. Kao sestre milosrdnice imale su lepo ponasanje prema meni i bile su mi priljezne. Ziveo sam takav zivot, a onda sam sa Gabi usao u neraskidivu zajednicku vezu koja traje 31 godinu. Matija nam se rodio 1973. godine u martu, a vencali smo se u aprilu. Moja zena dugo nije verovala da ce sa mnom izdrzati toliko dugo, pa je stalno odlagala dan kada cemo kod maticara.

Nema me danas mnogo u novinama i na malom ekranu. Proredio sam i svoje koncerte. Volim da me nema puno. Jer i ja zameram nasim hrvatskim politicarima sto su stalno u prvom planu. U tome valja biti pristojan. Ne mogu pristati da se moje bledo i banalno lice stalno pojavljuje, dok oni, politicari, bez milosti, svakodnevno, na sva cetiri kanala i u razno vreme, stalno govore, govore, govore... A pritom stalno vicu na nekoga. Na koga oni vicu? I za koga vicu? Ako su se Hrvati izmirili, ako su posle Bljeska i Oluje oslobodjeni okupirani krajevi, ako se resilo pitanje Slavonije i Podunavlja. Ali, nasi politicari i dalje vicu i ljute se. Cak i da se prelepa holivudska diva Rita Hejvort pojavljuje svakog dana sa svojim filmovima na svim programima dojadila bi ljudima, a da nece oni!

Uoci predsednickih izbora pre nekoliko godina pobesneo sam. Na opsirnom spisku, medju 500 poznatih imena koja podrzavaju kandidaturu dr Franje Tudjmana, naslo se i moje ime! Niti sam potpisao, niti sam bilo koga iz HDZ-a ovlastio da me upisu! Potom su bili prinudjeni da objave moj demant u svim glasilima. Kada sam tada sreo nekadasnjeg reditelja, a sadasnjeg vaznog coveka u politici i predsednika Hrvatskog olimpijskog odbora, Antuna Vrdoljaka, zapitao sam ga: Cuj, Tonci, a zasto ne uvedes disciplinu skok s motikom?

BEZ NASLOVA
(iz nove knjige Arsenove Izabrane poezije 1997.)

Mene u mom poslu jedino mogu zadrzati rad i porodica. Ja ne znam sta bi drugo jos bilo. Bio sam pocascen time da ima casnih ljudi koji mogu odmeriti jedno delo iz drugog prostora, koje se desava u ovoj nevolji sve ukupnoj, i na njega reagovati posteno, razlozno i strucno. Ali, da sam imao neugodnih intervencija, nije mi ih falilo. Bilo je vrlo tesko izdrzati i ne fali mi ni sada, da se odmah razumemo, ni sa jedne, ni sa druge strane. Neku moju sentimentalnu revoluciju (zapocetu Moderatom cantabile) nastavio sam albumima Tihi obrt i Ministarstvo straha, koje govore o svemu sto nas je snaslo u poslednjih deset godina. Uzivam i u pisanju za pozoriste.

U prvom redu racune svodim sa svojom osobom koja nije imala tu srecu, a pitanje je da li mi je ta sreca i bila potrebna. Imao sam nevolja u svim rezimima koji su se odvijali na ovim prostorima. Vec 1958. godine, kad sam imao 20 godina, prvi moj ciklus pesama koji se zvao Cuda doneo je probleme. Prema tome, nijedno vreme nije bilo moje, nije mi bilo vreme udobnosti. Ma kakve privilegije? Nikad nisam imao stipendiju, nikad mi niko nije dao stan, nikad mi niko nije dao kredit kad sam ga trazio. To je sve obavljeno sa moje dve ruke i dve ruke moje zene. Dakle, u smislu udobnosti i komoditeta, masovnog prihvacanja i masovnog zaradjivanja, nijedno vreme nije bilo moje. Ali ce doci vreme sredjivanja stvari i obracuna. Nemogucnost zaborava, nemogucnost prastanja, ja opet ne mogu u svemu tome sudelovati. Ja ne mogu suditi niti narodima, niti politicki mogu biti merodavan ko je sta ucinio. Samo znam da mi je sve ovo vreme bilo neizmerno tesko. Meni i mojoj porodici. A svoj zivot zivim ozbiljno, odgovoran sam za svoju decu, kao sto sam bio odgovoran i za svoju majku, suprugu i ostale.

Eto, 28. jula napunio sam 63 godine. Uvek sam za svoj rodjendan u svojoj radnoj sobi. Godine, naravno, nose svoje, to je biologija. Ne mogu se tome suprotstaviti, niti pokusavam glumiti nekog decka. Puno se toga skupilo, samo ne brinem o tome da ce meni faliti nadahnuce, impulsa. Pozornicu vise tako ne volim. Isto tako, sve ovo vreme je proizvelo jedno vrlo tesko, naglo i ubrzano gubljenje smisla. Prema tome, u takvim okolnostima, tako potrosenog smisla, meni je tesko izaci na estradu.

Cuo sam da je u jednoj Politikinoj anketi vecina umetnika, dakle pisaca, kompozitora i glumaca, bila za to da ponovo, kao nekada, dolaze na moje koncerte u Beogradu. To je bilo jos 1996. godine, i zao mi je sto nisam video te ankete. Ali, ponavljam, ja sam doziveo takvih povreda s te strane, bezrazloznih i teskih, nicim izazvanih. Dosta sam tankocutan, kako se kaze ovde u Sibeniku, neki ljudi lakse podnose te stvari. Doziveo sam tako grubih stvari dok je moja majka zivela sama u Sibeniku, dok su na njenu ulicu padale bombe, tako da mi je to vrlo mucno da govorim i pisem u ovoj za mene, do sada, jedinstvenoj kolumni koja ispade mini-feljton. Salim se. Nakon svega toga tesko je proci i ja vam kazem tesko je zaboraviti, tesko je oprostiti. Hriscanski bi bilo oprostiti i zaboraviti, ja ne znam da li sam toliko dobar hriscanin.

Saznao sam da je Dusan Prelevic obradio i snimio moju pesmu O, mladosti, koja je ponovo postala hit u Jugoslaviji. Cuo sam takodje da me Prelevic na radiju izvredjao na tezak nacin. Sta je onda isao snimati moju pesmu!? Ali, nek mu Bog da zdravlja. Moje nije zeleti zlo. Ja se zahvaljujem onima koji me slusaju, to mi je milo, ali ne primam to srcu. Ako su moje pesme bile u jednom casu neophodne kao emocionalni pasos, mozda je to tako i bilo, a poslednjih godina slusateljima verovatno treba politicki pasos. Nek si ga uzmu!

Moja penzija, kao istaknutog umetnika, danas iznosi 1.009 kuna (oko 260 maraka), sto je za hrvatske prilike jako malo (prosecna plata iznosi oko 800 maraka). Gabi i ja dobijamo pripomoc Ministarstva kulture, ali da nema dodatnih zarada, posle 43 godine radnog staza, ne bi mogli ziveti. U Sibeniku su dosta prihvatili Gabi, a i mene. Stvari se menjaju. No, ne mogu precutati cinjenicu da je meni moj grad u ovim delikatnim godinama priredio dosta tisine, tame i precutkivanja. Sibenik je moja kolevka, a Zagreb kuca. Ja mogu imati i drugu domovinu (kao sto je ima moja kcerka Sandra koja vec 16 godina zivi u Americi i koja je Amerikanka), ali ne mogu kolevku. A ta je moja kolevka duze vreme prema meni bila veoma rigidna. Samo se Gabi vec tri decenije neprestano brine o meni i mojim koncertima. Kada sam 1999. godine imao solisticki koncert u zagrebackom Kazalistu Itd, zeleo sam da i Gabi peva Nije htela, vec se angazovala oko svih drugih stvari vezanih uz taj koncert. Brinula se o mojoj garderobi, gostima, kartama, hodala je po gradu i nosila plakate, sama ih lepila... Zato svake Nove godine pozelim sebi i Gabi da ostajemo kao i uvek zajedno, da izdrzimo sve sto je pred nama i da izdrzimo sve sto je iza nas.

Za celo vreme rata samo sam dva puta digao slusalicu. Bio sam u Laskom i tad se javio dvojici prijatelja slikara iz Beograda i Herceg Novog. To su moja jedina dva telefoniranja. Ne radi se o tome da se o njih opirem, ali moram priznati da je u meni nesto ugasilo i da me tera u osamu ili, kako vole da kazu: Arsen se zatvara!

RATNI LJUBAVNICI
(iz zbirke pesama Tihi obrt 1996.)

NIJEDNO VRIJEME NIJE MOJE
(iz knjige poezije Slatka smrt 1995.)