Arsen Dedic
Beogradjanke me nisu zaboravile

Krajem sezdesetih otpevao sam na Opatijskom festivalu pesmu Sandra, koju sam namenio svojoj kcerki. Nasledila je od mene dar prema slikarstvu. Iz nekog kaprica prema meni odbili su da je prime na Zagrebacku likovnu akademiju. Tako su mi dete isterali iz zemlje. Ugledni slikar, clan ispitne komisije, posavetovao me je u trenutku iskrenosti da ne treba ni da dolazim s malom po rezultate nakon prijemnog ispita, zato sto nece biti primljena! Sandra je zato morala da podje za srecom u tudjinu, sada zivi u Los Andjelesu, udata je za Irca, americki je drzavljanih sto s ponosom isticem, i nije presrecna sto ne moze u Sibenik onoliko cesto koliko zeli. Stanuje na Beverli Hilsu, komsinica je pevacice Madone i s njom ujutru dzogira, s tim sto za Madonom trci telohranitelj, a za Sandrom njen pas.

I to nije sve, Sina Matiju u prvom pokusaju su grubo odbili na Muzickoj akademiji u Zagrebu, takodje samo zato sto je dete poznatog para Gabi Novak i Arsena Dedica! Doduse, Matija je kasnije polozio prijemni ispit, ali je, uvredjen zbog prethodne nepravde ipak pobegao u Grac, u Australiju. Spavao je na podu kao pas kod neke male, poreklom Sibencanke Pajicke. Ne znajuci nemacki, usao je medju trinaest kandidata i kao najnadareniji pijanista od prve bio primljen. A meni su neki zli ljudi, usred rata, prozivajuci me opako kao Srbina u pismima citlaca, prebacivali da smo Gabi i ja svoje dete sklonili! I Matija, koji je sada vec deset godina u inostranstvu, zavrsava Akademiju kao dzez pijanista, obozava Sibenik i poslednje je dve Nove godine docekao tamo sa svojim drustvom. Sada, kao akademski muzicar, dosao je u Zagreb, otisao na letovanje, odsluzio vojsku i otisao svojim putem. Videcemo kako ce i hoce li moci da zivi od dzeza. Sudeci po tome koliko ga traze, moze da uspe i da prodje bolje od mene i majke. Nedavno me je zvao iz Diseldorfa gde ima koncert.

Kao sto je u predgovoru moje prosle zbirke pesama Slatka smrt, a koju sam posvetio pokojnim roditeljima, Gabi i prijateljima, napisao Tonko Maroevic one crne tonove u meni unelo je proteklih desetak godina koje nikome nisu donele dobro. Ne kaze zalud narod da rat nikome nije brat. Jeste, prvi red je ginuo, stradali su oni koji nisu vidljivi, ali postoje i pozadinske zrtve ranjene u dusu i telo. Iako mi je mrskl podsecanje na povremena necasna podmetanja oko ocevih srpskih korena, moram da naglasim kako smo Gabi i ja opsluzivali sve sto je domovina trazila od nas i pruzali smo ono sto smo mogli i znali. Rat je, nadajmo se, otisao kraju, u krasni kurac, i sada cemo moci ponovo normalno da zivimo. Mnogi ljudi su se slepali iza mene (u muzickom smislu i medijskom propagandom) koji su mi se zaklinjali na vecnu vernost, ali koji , kako se pokazalo, prema meni uopste nisu bili iskreni.

Primera radi, Djodje Balasevic me je u niz intervjua pocastio ne narocito biranim recima. Mnogi su se hvatali za moje skute, dolazili su k meni da proniknu sta je samnom. Kao da sam bio servis nazvan: kako postati Arsen Dedic ili vise od njega. A takvi, kad shvate da to ne mogu biti, iako ja nemam tajne, ne skrivam ko sam katkad se pretvaraju u neprijatelje. To sto mi je sasvim prljavo podmetano bilo je pitanje Balaseviceve casti. Ali, necu vise o njemu i slicnim koji su se motali oko mene, pa me zatim dezavuisali, jer svako potpisuje svoje recenice.

Suprotan primer je cestiti Kemal Monteno sa kojim smo Gabi i ja uvek i dok je izdrzavao bombe i metke u svom opkoljenom Sarajevu, a i danas, kad se s porodicom preselio u Zagreb, u odlicnim odnosima.

Nacuo sam da mi se zagrebacki glumac na radu u Londonu Rade Serbedzija izrugivao na koncertima u beogradskom Centru Sava, oponasajuci ironicno moje pevanje. Fucka mi se za to, da ne kazem onako dalmoski : jebe mi se! Sa Radetom Serbedzijom nikad nisam bio blizak, kao sto on protura u medijima. Povremeno bismo se nalazili u slicnim okolnostima. Rade je zeleo da snimi moju pesmu Nedaj se, Ines, ja sam mu pravio aranzmane, slikali se za omotnicu singl-ploce i to je, uglavnom, bilo sve. Ali, sto god je rekao rekao je, a ja mogu samo da mu pozelim da uspe u svojoj svetskoj filmskoj karijeri.

Morao sam da istrpim i mucke prigovore samozvanih rodoljuba u Zagrebu zbog mojih, toboznjih bliskih veza sa Beogradom u proslom rezimu!? Nemam od koga i od cega da se branim. Citao sam o nekim svojim silnim gazama u Centru Sava, a istina je da nikad nisam odrzao samostalni koncert. Bilo ih je tek nekoliko u Domu sindikata i jedan jedini u teatru Atelje 212. Poslednji je bio zajednicki 1989. godine sa Slovencem Zoranom Predinom i Srbinom Borom Djordjevicem koji je onda bio sudski proganjan od vlasti zbog tekstova svojih pesama. U Beogradu sam obicno imao jedan koncert godisnje, a neki od hrvatskih pevaca, koji su tamo bile prave zvezde par exelence, to danas zaboravljaju. U Beogradu nikad nisam bio zvezda zbog koje su se mase obozavatelja rusile u nesvest i histericno vristale. Bila je to tek valjana prihvacenost od nekih 2000 ljudi, sto i nije mnogo za dvomilionski grad. Uvek bih dosao na dan koncerta, popio vlahovac i rucao sam. Nikad nisam, bas kao ni u jednom gradu u kojem sam gostovao, kod nekog prespavao, nego uvek u hotelu koji bih iduceg jutra uredno platio, pozvao uvek isti taksi koji bi me odveo do aerodroma i koji sam takodje uredno platio svom vozacu Vladi Bosancu. I to je cela moja beogradska prica.

Verovatno vise nikada necu doci u Jugoslaviju. Bar tako sada stvari stoje. Moje trenutno osecanje je takvo. Ja znam da tamo ima puno ljudi koje zanima ono sto ja radim. Konacno, bilo je ljudi koji su mi pisali. Ali, bilo je mnogo neugodnosti i uvreda. I to od ljudi od kojih to nikada ne bih ocekivao, kojima sam nekada pomogao u zivotu! No, ostalo je jos postenih ljudi. Bogu hvala! Negativne su strasti potrosene, ljudi moraju medjusobno da razgovaraju, posalju pisma, posecuju se i vrate svoje casne prijatelje.

Drago mi je sto cujem da me Beogradjanke nisu zaboravile. Mislim da me beogradska publika nikada vise nece videti uzivo, ali, opet kazem, nikad ne reci nikad. Ne znam sta ce mi jos vreme doneti. Svima zelim uspeh, srecu i sve ostalo, ali, kako sada stvari stoje, izgledi nisu veliki. Konacno, usao sam u sedmu deceniju zivota i scena me sve manje zanima.